Galija tekstovi pesama lyrics

Dating > Galija tekstovi pesama lyrics

Click here: ※ Galija tekstovi pesama lyrics ※ ♥ Galija tekstovi pesama lyrics

Tek je ponocni sat a ja cekam vec novi dam Hladna noc, svi su zajedno sad mnogi vole se ja sam sam. Bilo je to jednom 04. Dok danas svoju dvadesetogodišnju ćerku Janu, tri godine mlađeg sina Luku i sedmogodišnjeg sina Žarka, kojeg je dobio u braku sa osamnaest godina mlađom suprugom Stanislavom, uči najvažnijim životnim lekcijama, u sećanju mu još žive slike odrastanja daleko od porodičnog gnezda.

Sledeće godine, u okviru Večeri slobodnih formi nastupa na Omladinskom festivalu u Subotici. Ako kazes folk onda je to strana rec. NN: U posljednje vrijeme posvetili ste se filmskoj muzici. Sada kada su na sceni imena takva kakva jesu i situacija kakva jeste, na površinu isplivavaju neke stvari koje su sve vreme bile prisutne, ali ne u prvom planu. Koliko radiš i kako radiš je neki parametar zbog čega si zapravo prisutan na sceni ili ne. Galija tekstovi pesama Da li si spavala tekst Da li si spavala, Da li sanjala, Kako se rusi Avala, Da li te nervira, Kad ti iz svemira, Posaljem leptira, Da li sanjala, Kako je nestala voda, Iz plavog Dunava, Da li si patila, Kada si shvatila, Da si me izgubila... Bilo mu je interesantno što me zanima muzika, a zbog stanja i u kome sam bio i mog izgleda, ostala deca su me zvala robot. Ranije je bila drugačija situacija i bilo je mnogo bezbrižnije vreme, tako da je i sama činjenica da je postojao veliki broj grupa u stvari govorio o tom stanju koje je jednostavno pogodovalo stvaranju velikog broja izvođača i to ne samo u muzici, nego i u drugim oblastima stvaralaštva.

Tvoj heroj ostaće mlad bonus 11. Od 1972 godine radio sam dosta stvari solo i znam kako treba pesma da zvuci kada je sviras na solo gitari a da ona u sustini ne izgubi od svog kvaliteta. Nekoliko meseci kasnije učestvuju i na Omladinskom festivalu u Subotici.

Galerija muzičkih tekstova www.datingvr.ru - U rodnom Nišu, započinju redovne nedeljne koncerte u Muzičkom klubu 81.

Prateći se na akustičnoj gitari i usnoj harmonici po niškim parkovima i leti na moru, prijateljima svira tadašnje hitove. Prvi javni nastup imao je 1975. Izvodi svoje pesme, ali i repertoar Hose Felisijana. Sledeće godine, u okviru Večeri slobodnih formi nastupa na Omladinskom festivalu u Subotici. Zatim učestvuje na Beogradskom proleću i počinje da piše muziku za pozorišne predstave. Dobija ponudu da za amatersko pozorište Treća polovina komponuje muziku koja bi se uživo izvodila tokom predstave. Sa članovima grupe Dva lustera dogovara da rade zajedno, a zatim uz njihovu pratnju 11. Ubrzo počinju da rade kao grupa Galija, i nazvali su se po imenu kafane u kojoj su se sastajali. Grupu pored Nenada Milosavljeviča čine Goran Ljubisavljević - gitara, Predrag Branković - bas, Nenad Tančić - bubnjevi i Bratislav Stamenković - klavijature. Tančič ubrzo odlazi u vojsku, a na njegovo mesto dolazi Boban Petrović, jedan od retkih stalnih članova grupe u budućnosti. Na Gitarijadi u Zaječaru 1978. Nekoliko meseci kasnije učestvuju i na Omladinskom festivalu u Subotici. Tada klavijature već svira Ljubodrag Vukadinović. Na turneji sastava Smak sviraju kao predgrupa. Debi album snimaju 1979. On peva prateće vokale i zadužen je za tekstove. Novi članovi postaju basista Zoran Radosavljević, gitarista Dušan Radivojević i klavijaturista Nebojša Marković, ali se promene tu ne zaustavljaju. Na Splitskom festivalu 1980. U to vreme postižu veliki uspeh u Bosni, a i u daljem toku karijere tu će imati najverniju publiku. Sve do početka rata, naravno. Istog leta počinju da sviraju u ferijalnom naselju u Makarskoj gde če biti redovna pojava u sledećim sezonama. Samostalni koncert drže na Tašmajdanu 10. Materijal je miksovan u Kaliforniji. U rodnom Nišu, započinju redovne nedeljne koncerte u Muzičkom klubu 81. Saša Lokner odlazi kod Bajage i Instruktora, a klavijature kraće vreme svira Aleksandar Ralev. U to vreme im stiže gitarista Žan Žak Roskam, poreklom iz Zaira, inače Belgijanac. Budući da se Roskam oženio devojkom iz sela kraj Makarske, preselio se u Jugoslaviju i tokom leta se upoznao sa članovima Galije. Roskam je od 1984. Producent ploče je Nenad Stefanovič Japanac, a gostuju Saša Lokner, trubač Goran Grbić, saksofonista Nenad Petrović i Bobana Stojković koja je pevala prateće vokale. Zlatković je diplomirao na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, odsek flauta. Galija mu je bila prvi profesionalni sastav. Kanjevac, novinar II programa Radio Beograda, prvi put se u Galiji ogledao kao autor tekstova za grupu, a doneo je plan o objavljivanju trilogije koja bi se bavila stvarnošću zemlje u neminovnoj tranziciji. U naslovima pesama kao i same ploče, nalaze se citati preuzeti od Dobrice Ćosića, Vima Vendersa, Branka Ćopića, Ive Andrića, Laze Lazarevića i Alekse Šantića. Posle ove ploče, grupu napušta dugogodišnji član Zoran Radosavljević, a dolazi basista Predrag Milanović sa kojim 1989. Autori muzike su Nenad, Bata i Roskam, autor tekstova Kanjevac, a producent Saša Habić. Uvodnu i završnu temu na ploči komponovao je Zlatković, a odsvirali su je trubač Boban Marković iz Vladičinog Hana i sam Zlatković na flauti. U Galiju dolazi novi basista, Beograđanin Dušan Karadžić. Ali do realizacije ploče, iz nejasnih političkih razloga, nikada nije došlo. Produkciju je radio Nikša Bratoš Valentino , ploča je snimana u Titogradu, a miksovana u Zagrebu. Kao gosti pojavljuju se frulaš Bora Dugić, Saša Lokner, basista Slaviša Pavlović - Stenli i ansambl Renesans. Juna iste godine sviraju kao predgrupa na koncertu Boba Dilena u Zemunu. Avgusta poslednji put sviraju u Sarajevu. Zbog narasle napetosti u zemlji, Žan Žak Roskam napušta grupu i vraća se u Belgiju. Njega menja Beograđanin Dragutin Jakovljević. Te dve pesme objavljene su i na promo singlu koji je deljen publici na njihovom koncertu u Sava centru decembra 1991. Na tom nastupu su im se pridružili orkestar Fejata Sejdića, hor flauta, kamerni hor Sveti Đorđe i pijanista Miloš Petrović. Godinu dana kasnije opet organizuju veliki koncert u Sava centru povodom stogodišnjice Srpske književne zadruge. Na koncertu se kao gošća, posle mnogo godina anonimnosti, pojavljuje Olivera Katarina. Novi klavijaturista Galije je Oliver Jezdić, a novi basista Bratislav Milošević. Sa njima na Kipru 1994. Kao autor tekstova ponovo se potpisuje i Predrag Milosavljević, a Kanjevac posle ove ploče prekida saradnju sa Galijom. Kao gost na akustičnoj gitari svira Dragan Jovanović Generacija 5. Tokom leta ploču promovišu serijom besplatnih koncerata na otvorenom prostoru. U okviru toga drže koncert u parku kod Skupštine Beograda. O grupi Galija objavljena je istoimena knjiga koju je napisao Milan Kerković, novinar iz Niša, kao i knjiga tekstova sa ploča. Uz rad sa grupom, Nenad Milosavijević paralelno komponuje pozorišnu muziku. Tokom svih ovih godina opremio je preko šezdeset predstava za koje je dobio šest nagrada. Na Drini ćuprija PGP RTB 1992. Sanjam PGP RTS ALBUMI 1979. Pesma za dobro jutro 04. Oni bi bas hteli da ja stanem 02. Moj deda je bio roker 03. Bilo je to jednom 04. Zar baš moram nešto mudro da kažem 05. Nije ti otac kriv 06. Neka bude sve tebi u čast 07. Još uvek sanjam 02. Svet kroz šareno staklo 03. Ja sam od onih 05. Vreme ti je za žene 06. Burna pijana noć 07. Da li postoji put 08. Ipak verujem u sebe 1984. Tačno u 5 i 30 02. Ti me svojom hladnoćom ne kušaj 03. Igraj kad si sam 07. Bilo je dobro 08. Na tvojoj strani kreveta 03. Bubanj i bas 05. Ja i moj auto 06. Trudim se da zaboravim 08. Svaki dan sa njom 10. Da li si spavala 02. Žena koje nema 03. Zebre i bizoni 05. Orlovi rano lete 06. Će me voliš 09. Nebo nad Makarskom 10. Mi znamo sudbu 11. Kao i obično 1989. Korak do slobode 04. Na tvojim usnama 05. Kad me pogledaš 07. Da me nisi 06. Seti se maja 09. Kao boja tvoga oka 1991. Žena koje nema 03. Zebre i bizoni 04. Da li si spavala 05. Korak do slobode 06. Kao i obično 07. Kad me pogledaš 10. Na tvojim usnama 11. Kao boja tvoga oka 14. Mi znamo sudbu 16. Na Drini ćuprija 18. Seti se maja 1994. Ja sam sam 03. Ne mogu da tebe ne poželim 05. Ja nisam odavde 06. Život je lep 08. Mlada lepa i pametna 10. Moj brat i ja 13. Otkad te nema 14. Uzalud se trudiš 18. Šta ću ti sad 1996. Imali smo krila 02. Ona sve zna 03. Balada o očevima 05. Kada prestane sve 09. Ona još ne zna 10. Cvetom do nje 1997. Još uvek sanjam 06. Burna pijana noć 08. Da li si spavala 09. Kad me pogledaš 10. Zebre i bizoni 11. Mi znamo sudbu 12. Žena koje nema 13. Na tvojim usnama 14. Seti se maja 18. Bluz za velikog majstora 05. Ko bi drugi 08. Da me nisi 02. Žena koje nema 03. Ja nisam odavde 09. Još uvek sanjam 1999. Kaži kaži libe Stano 02. Da znaješ mori mome Dimitrije 04. Igra kolo na livadi 06. Snosti si minav mamo 08. Čujem te lepo kako dišeš 02. Ona je moja 03. Ti možeš sve 04. To nisi ti 05. Možda sam lud 06. Promenilo se sve 07. U tajnama je stvar 09. Tvoj heroj ostaće mlad bonus 11. Nije za tebe, ne, ne, nije za tebe, ne. Okreni se, kad si mali i sam, kad si dete, ti znas. Neko me zove, nije ona, ne, ne, ne nije ona, ne, ne. Znam da si tu, negde tu... Vidim, trazis me… Ne mogu… Zoves me, cujem... Tu si, cujem te lepo kako dises, kako dises, tu kraj mene. Ti znas, cutacu o svemu, ti znas da cutacu o svemu. Ti znas, znas me kako disem, kako disem, kraj tebe. Da li sve kada prestaje... Da li sve sada prestaje? Neko me zove, nije ona... Znam da si tu, negde tu… Cujem tvoj glas, zoves mene, ne, ne… A ja se sjecam i vidim te… Tu si, cujem te lepo kako dises... Da li sve kada prestaje... Da li sve sada prestaje? Gde, kazi mi, gde si ti? JOŠ UVEK SANJAM Još uvek sanjam neke bivše, A možda me neka i sad čeka, Još uvek ih pamtim po nekim ljudima, Po mestima i čvrstim grudima. I opet se setim, po ko zna koji put, Zašto te onda nisam smeo? A onda mislim, ako te ponovo budem sreo, Zašto te onda nisam hteo? Još uvek sanjam neke bivše, A možda me neka i sad čeka, Još uvek ih pamtim po nekim ljudima, Po mestima i čvrstim grudima. I opet se pitam, po ko zna koji put, Zašto te onda nisam sreo, A onda mislim, ako te ponovo budem sreo, Ako te ponovo budem... Još uvek sanjam, Još uvek sanjam, Još uvek sanjam staru ljubav, A onda tražim bilo koju. Zanimljivo je da za tri decenije postojanja ova niška grupa nije promenila ni jednom izdavača, pa je PGP objavio i poslednji CD. Interesantno je da su sva tri video-klipa snimana na i u okolini Trebinja, a deo kadrova sniman je na samom Leotaru koji se nalazi na 1200 metara nadmorske visine! Uz rad sa grupom, Nenad Milosavijević paralelno komponuje pozorišnu muziku. Tokom svih ovih godina opremio je preko šezdeset predstava za koje je dobio šest nagrada. NN: Muzikom se bavite više od 30 godina. Kako Vam se danas čini muzička scena kada uporedite vrijeme Vaših početaka i sadašnji aktuelni trenutak, u miljeu nekih novih talasa? MILOSAVLJEVIĆ: Valjda rad na muzici i kvalitet koji postižeš radeći na tome obezbeđuju nekakav večan život. Koliko radiš i kako radiš je neki parametar zbog čega si zapravo prisutan na sceni ili ne. Što se tiče intenziteta prisutnosti, kako se u narodu kaže popularnosti, to se menja u zavisnosti od aktuelnosti same muzike, ali i prilika u kojima se ta muzika interpretira. Kako se u ova vremena ne odvaja previše za kulturu, to se jednostavno oseća i u našoj branši. Ovakva vrsta umetnosti zahteva vrlo ozbiljna finansijska sredstva i bez njih se jednostavno ne može postići nikakav poseban rezultat, ali bez obzira na to, ne treba stati, to što nas nema u javnosti kao što je to nekad bilo, to ne treba da nas brine, to je jednostavno tako i nije slučaj samo sa nama. Ranije je bila drugačija situacija i bilo je mnogo bezbrižnije vreme, tako da je i sama činjenica da je postojao veliki broj grupa u stvari govorio o tom stanju koje je jednostavno pogodovalo stvaranju velikog broja izvođača i to ne samo u muzici, nego i u drugim oblastima stvaralaštva. NN: U posljednje vrijeme posvetili ste se filmskoj muzici. Kakva su Vaša iskustva u toj oblasti? Sada kada su na sceni imena takva kakva jesu i situacija kakva jeste, na površinu isplivavaju neke stvari koje su sve vreme bile prisutne, ali ne u prvom planu. NN: Vaši počeci su vezani za pozorište? MILOSAVLJEVIĆ: Da, čak je i grupa osnovana za potrebe jedne pozorišne predstave, što je veoma važan deo mog života. Film se već uveliko radi, ali zbog glomaznosti i komplikovanosti čitavog projekta očigledno je da će još dugo da se radi. Postojali su planovi da se završi krajem prošle godine, ali kako sada stvari stoje, možda to bude tek krajem 2007. Finansijska sredstva ne pristižu očekivanim tempom, tako da ni taj rok nije konačan, ali to nije jedina prepreka. Tema je, pre svega, veoma zahtevna, film se snima u čak šest zemalja, mada je i to revidirano, jer je poznato da je Dučić imao veoma bogatu diplomatsku aktivnost i njegov život je bio izuzetno interesantan. Film režiraju čak tri reditelja, glavni je Nenad Đurić iz Sarajeva, a radiće ga tri produkcijske kuće. Koji su dalji planovi? MILOSAVLJEVIĆ: Velika ljubav prema muzici i prema ideji je razlog velikog broja albuma, ali i pesama koje i danas žive i imaju svoju publiku. Imali smo medijsku pauzu, dok nismo 2005. No, bez obzira na pauze, svaki naš novi album dođe samo kao nastavak priče. Proces stvaranja pesama kod nas je stalan i već su pripreme u toku za rad na 18. Nadam se da ćemo početi s radom u toku ove godine čim završimo rad na dečjem filmu i još jednoj predstavi. NN: Niste se umorili, imate još želje i entuzijazma za rad? MILOSAVLJEVIĆ: Stvaralaštvo je u stvari kao i život. Lično mislim da kada bih prestao da radim, prestao bih i da živim. I STVARAM U sredu 5. Svako ko se razume u muziku odmah ce shvatiti o cemu pricam. Muzika je pravljena u tri segmenta: u prvom smo uglavnom obradjivali pesme iz kulturne bastine, bavili smo se etnomuzikoloskim istrazivanjem; drugi segment je originalna filmska muzika radjena po principu klasicne muzike; i treci je songovski. Uspeli smo da stilski spojimo sva tri segmenta tako da muzika potpuno odrazava duh vremena Ono sto je najkarekteristicnije za ovaj film je to sto je za njega pisana muzika na taj nacin da izgleda kao da je stara 200 godina. Kako je doslo do toga da bas ti pises muziku za film? U stvari sve ovo oko Zone Zamfirove je jedna niska prica. Prvi put je grad Nis stao iza jednog filma 100 posto do kraja. Ljudi su pozvali najeminentnije umetnike iz Nisa da ucestvuju u ovom projektu. Da smo imali reditelja kalibra Zdravka Sotre verovatno bi i reziser bio nislija. Medjutim Sotra je napravio fenomenalnu stvar. Trebao nam je taj neki narodni smek — a on ga ima. Iako su mu zamerali da nije bio dosledan u nekim stvarima smatram da je on uradio odlican posao — uzeo je Sremca i ispostovao njegov rukopis. Kao neko ko se ne bavi narodnom muzikom, reci mi kako si se osecao dok si je pravio? Dobijas mogucnost da shvatis ko su ti ljudi bili u stvari. Smatram da su ove nove generacije, nazalost, iz nekih razloga, na neki nacin povrsne. Nikako ne kapiraju ko su njihovi dedovi. Ja sam svojoj cerki Jani ostavio u amanet da jednog dana, kada za to bude spremna, procita knjige o istoriji Srba koje imam u svojoj biblioteci. Boru Stankovica, Stevana Sremca... Poenta je sto je predstavljanje nase kulturne bastine radjeno na jedan strsno pogresan nacin — bez prisustva ljubavi. Da bi nekom pricao nesto na pravi nacin, moras to strasno da volis. Znaci vrlo je bitno ko ti i kako nesto govori. Takodje mislim da je nasa narodna muzika u svim segmentima predstavljana na jedan strasno dosadan nacin. Predstavljana je kao neki bauk. Postoji u nasem jeziku mnogo reci koje su se pretvorile iz razlicitih cula — konkretno culo mirisa. Znate ono kada zora rudi, pa onaj miris blata pored Morave to pecarosi najbolje znaju... Sta mislis o muzici koja je trenutno aktuelna kod nas? Treba koristiti rec narodna jer je stvar prakticne edukacije. Ako kazes folk onda je to strana rec. To sto se danas peva to nije narodna muzika. Narodna muzika mora da ima ozbiljne razloge za pevanje. Ja se duboko izvinjavam ali smatram da prostitucija nije razlog za pevanje. Mnogo mladih ljudi se okrenulo narodnoj muzici?! Da ako sada ne uradi nesto, da ce potonuti. Opet se vracam na film Zona Zamfirova, koja je najbolji pokazatelj — jer milion gledalaca nije slucajnost. Narod oseca da mora uraditi nesto sa samim sobom i da moramo pomoci sami sebi jer nam niko drugi nece pomoci. Kod nas se primecuje jedna pojava — narod cuti. Oseca narod da je strasno ugrozen i da mora da se radi a ne da se prica. Tvoj plakat koji je osvanuo na ulicama grada Toronta pred tvoju turneju po Kanadi je dosta neobican? Mi vec tri godine sviramo po Republici Srpskoj i pravimo najneobicnije turneje — turneje koje nije iko ikada napravio. A to je da sviramo iskljucivo na pravoslavne datume kada su slave. Mi smo jedini bend koji crkva prihvata da svira u dvoristu crkve kada su slave. Tu dodje nenormalan broj ljudi... Pri tom sviramo iskljucivo nasu autorsku muziku, muziku Galije. I to nije stvar muzike. To je stvar cina. Kakve su mogucnosti oko snimanja albuma? Pri tom ti pirati ne dozvoljavaju da napravis obrtna sredstva. Znaci nemas nacin da snimis album ako nemas sponzore. Gledas ko ce od tih likova da ti plati za umetnost. Kako je doslo do toga da dodjes u Toronto? Ja ne volim bas mnogo da gostujem po inostranstvu, zato sto se ustolicilo jedno pravilo da ljudi ovde dolaze na tezgu. Ja ne pravim tezgu, nisam atraktivan, ne sviram muziku koja je u tom smislu atraktivna. Ja se bavim poezijom i to onom pravom... Nisam zeleo da ljude maltretiram i da se osecaju lose... Kao sto znate organizatorima je nazalost veliki problem da dovedu celu grupu. Svi mi imamo potrebu da uradimo ovde celu stvar na onaj nacin kako radimo tamo. To nam je u stvari san... Sreca je da sam dosta solo nastupao pa znam i sam da lepo zvucim. Imao sam srecu da sam ucenik te neke stare skole. Od 1972 godine radio sam dosta stvari solo i znam kako treba pesma da zvuci kada je sviras na solo gitari a da ona u sustini ne izgubi od svog kvaliteta. Tekst, ta poezija, dobija sasvim drugo znacenje kada sviras sam a sasvim drugacije znacenje kada je sviras sa bendom. Ima razlicitih vrsta osecanja i u tome je poenta. Ceo je posvecen Republici Srpskoj. Posvecen je zapravo narodu — zahvaljujem se narodu na inspiraciji. Taj narod je prezivljavao podjednako teske trenutke bez obzira da li se stvar desavala ovde ili tamo. Njegova Na Drini Cuprija je po meni kao neki amanet koji je ostavio srpskom narodu. Zato sam svoj album nazvao Preko Drine most. To je neka vrsta amaneta koji ocigledno nismo uspeli da ostvarimo. Ostao nam je san dug sto godina. Da li vidis neke dobre nove klince? Vidim tragove dobrog razmisljanja, ali ne vidim tragove dobre realizacije... U sustini ne treba nista zabranjivati ili ogranicavati. Na kraju uvek prave stvari isplivaju na povrsinu. U muzici si jako, jako dugo. Jednog trenutka kada to prestanes da radis ti ne mozes nikada da se vratis u taj svet. I sami znate da ima eminentnih umetnika koji nisu po 5-6 godina nista pisali, cekajuci da dodju neka bolja vremena... To je jedna stvar koju ne mozes ni jednog trenutka da prekines da radis. Sve se trenira pa i kreativnost, pogotivu kada je u pitanju umetnost. Zato se i kaze da se umetnost zivi do kraja zivota. Kada stanes znaci da nemas vise sta da kazes, nemas vise snage. Preostaje nam samo da ugostimo Nesu kao pravi domacini sa nadom da ce sledeci put doploviti sa svojom Galijom. Nenada je splet nesrećnih okolnosti još dok je bio dete stavio pred najveći životni ispit. Imao je samo dve godine kada je pao sa hoklice, udario o ivicu starog oštrog limenog lavaboa i slomio kičmu, zbog čega je narednih pet godina bio prikovan za krevet, a taj dugi oporavak oduzeo mu je dobar deo detinjstva. Iako nije uživao punu podršku roditelja, uz starijeg brata Predraga i zahvaljujući svojoj velikoj upornosti, Nenad je uspeo da postane jedan od naših najkvalitetnijih muzičara koji svoju Galiju više od tri decenije drži u samom vrhu rok muzike. Dok danas svoju dvadesetogodišnju ćerku Janu, tri godine mlađeg sina Luku i sedmogodišnjeg sina Žarka, kojeg je dobio u braku sa osamnaest godina mlađom suprugom Stanislavom, uči najvažnijim životnim lekcijama, u sećanju mu još žive slike odrastanja daleko od porodičnog gnezda. Imao sam nesvakidašnje odrastanje. Bilo mi je dve godine kada sam slomio kičmu, a potom gotovo pet narednih proveo u rehabilitacionom centru u Rovinju prikovan za krevet. Bio je to život s druge strane života, intoniran na jedan sasvim drugi način. U sobi, u kojoj smo najčešće provodili vreme, bilo nas je po dvadesetak. Leti smo izlazili na jednu veliku terasu s koje se pružao pogled na kaldrmisani put, šumu kojom smo bili odvojeni od ostatka civilizacije i razglas sa kojeg su nam puštali muziku. Gotovo svi pacijenti, pa i ja, konstantno smo bili vezani za krevet uvijeni u gips od glave do kolena. Jednom mesečno vodili su nas na zamenu gipsa, i još pamtim tih nekoliko trenutaka slobode u pauzama između menjenja oklopa i ponovnog heftanja. Svi mi, koliko nas je bilo u toj prostoriji, razmišljali smo potpuno drugačije. Svako je imao svoj mali svet. Sećam se da nam je radio bio prava atrakcija, a zabuna je tek nastala kada se pojavio televizor. Mislili smo da je i to radio, ali na naše zaprepašćenje u toj kutiji videli smo i neke ljude — govori Nenad kome je, kada se vratio u rodni grad, bio potreban određen period adaptacije. Kada sam se leta 1961. Ugledavši prvi put automobil pomislio sam da je neko živo biće. Od povratka kući pa narednih pet godina nosio sam mider, oklop koji čuva kičmu, a moji roditelji su smatrali da me treba nekako izvesti na put, obezbediti mi hleb i pustiti me da živim dokle mogu. Ali, moj temperament i karakter nisu mi dozvolili da se pomirim sa takvom sudbinom. Muziku sam zavoleo još dok sam bio u Rovinju gde sam počeo da sviram usnu harmoniku. Kasnije je Slobodan Sotirović, nastavnik iz osnovne škole, primetio moj talenat i često me je vodio u kabinet muzičkog kako bi me naučio da sviram pravu harmoniku. Bilo mu je interesantno što me zanima muzika, a zbog stanja i u kome sam bio i mog izgleda, ostala deca su me zvala robot. Naučio me je da slikam notama, što mi je do tada bilo nepomljivo. Uprkos svemu, osnovnu školu završio sam kao loš đak jer nisam imao radne navike. S druge strane, iako je bio vukovac, moj stariji brat je u gimnaziji obnovio prvu godinu pošto je postao član lokalnog benda, a njegov neuspeh šokirao je naše roditelje. Ne očekujući da bih ja u gimnaziji prošao bolje, otac i majka upisali su me u Saobraćajno tehničku školu koja je za mene značila period mračnjaštva, jer od tada motore i automobile ne podnosim do te mere da nikada nisam poželeo da polažem vožnju, a kamoli da kupim kola. Tokom srednje škole otkrio sam hipi pokret i gitaru koja je postala aktuelna, a u odnosu na nove trendove, harmonika se više nije uklapala. Na poklon od brata, koji je zarađivao kao fudbalski sudija, dobio sam najobičniju gitaru na kojoj sam počeo da sviram i sa njom odlično prolazio u ženskom društvu. Tokom srednje škole nisam se družio sa vršnjacima iz svog razreda, već sa učenicima muzičke i umetničke škole. Moje druženje je išlo do te mere da me je pokojni profesor Radojica Milosavljević uvrstio u školski hor iako nisam bio polaznik te ustanove. Nakon sticanja srednjoškolske diplome doživeo sam pravi šok kada mi je otac saopštio da mi je našao posao kod jednog autoprevoznika da cepam karte na zadnjem sedištu. Nisam izdržao duže od tri dana, a na savet prijatelja upisao sam fakultet kako bih kod roditelja imao pokriće zbog čega ne radim. Jedini koji sam uspeo da upišem i to nakon veoma otvorenog razgovora sa dekanom objasnivši mu svoje ciljeve, bio je Fakultet zaštite na radu. Ovaj potez bio je prekretnica u mom životu jer sam tada i zvanično shvatio da želim da se ozbiljno bavim muzikom — kaže Neša koji i pored mnogobrojnih životnih i poslovnih pobeda nije zaboravio svoje prve dane detinjstva i ljude sa kojima je delio bolničku postelju. Jednog leta nakon završetka srednje škole sa svojim drugom Žikicom otišao sam na letovanje. Kada smo stigli u Rovinj, svratio sam do bolnice u kojoj sam se oporavljao. Normalno, nisu mi dozvolili ulazak. Ostavio sam im svoje podatke siguran da će mi sutradan odobriti uzlazak. Međutim, dok smo šetali Rovinjom zaustavila nas je policija i mog drugara i mene koji smo bili tipični predstavnici hipi pokreta, držali su ceo dan u pritvoru gde smo proživeli pravu psihičku torturu. Kada su nas pustili, odmah smo otišli u Poreč, i više se nikada nisam vratio do bolnice — govori Nenad koji je prvi nastup održao na drugoj godini fakulteta u jednoj niškoj diskoteci. Nisam bio oduševljen, ali bila je uporna pa je na kraju moralo da bude po njenom. Sve prošlo odlično, a u razgovoru sam joj otkrio da priželjkujem svoj prvi pravi koncert koji sam veoma brzo uz pomoć ljudi sa fakulteta i svojih prijatelja organizovao u niškom Narodnom pozorištu. Plakate za taj nastup slikali su učenici likovne škole, a pedeset različitih ručno pravljenih postera bilo je oblepljeno po gradu. Za potrebe koncerta snimio sam tri filma, a u tročasovnom programu koji je predstavljao pravu rok operu, učestvovao je i dečiji hor. Iz strahopoštovanja prema ocu koji nije bio za to da se bavim muzikom, nisam mu ni rekao za koncert, dok mi je majka sa ujakom i tetkom prisustvovala, a nakon nastupa prišla mi je i rekla da je oduševljena, da je veoma ponosna i da ne treba da odustajem od svog sna. Tata je kasnije, kada sam počeo da se pojavljujem na televiziji, shvatio da sam ozbiljno uplovio u muzičke vode, ali tada sam već bio svoj čovek i nije mogao ništa da mi zameri — otkriva muzičar koji je uporedo sa organizacijom svog prvog koncerta počeo i rad sa grupom Galija. Ubrzo smo počeli sa probama, a uspešna saradnja urodila je mnogim nastupima van predstave, ali i sad već legendarnim takmičenjem na Zaječarskoj gitarijadi gde smo trijumfovali kako totalni autsajderi — kaže Milosavljević koji retko govori o svojim mezimcima Jani i Luki koje ima iz prvog braka i sinu Žarku iz drugog braka sa suprugom Stanislavom, koja mu je nakon kraha prvog braka vratila veru u ljubav. Jana studira glumu na akademiji u Novom Sadu. Svu svoju decu učim važnoj životnoj lekciji, a to je da svaki čovek mora posedovati određenu odgovornost prema slobodi — kaže Nenad kome su porodične vrednosti uvek bile na prvom mestu, a veliku podršku brata Predraga sa svojih muzičkih početaka pretvorio je u saradnju sa grupom Galija, pošto je njegov stariji brat kao tekstopisac učestvovao pri stvaranju nekih pesama. On je veoma važna osoba u mom životu i uvek je bio tu za mene, bio mi je podrška na početku karijere i prilikom različitih životnih izazova. Sredinom devedesetih godina grupa je imala najuspešnije albume i koncerte. Na našu nesreću, sve se to dešavalo u trenucima dok nam je zemlja gorela, pa sam nekad znao da kažem da smo mi bili jedna baksuzna grupa. Teško sam podneo taj period tokom kojeg smo se trudili da, uprkos svemu, promovišemo naše pesme pa smo priređivali i besplatne koncerte jer je u tim uslovima bilo nehumano tražiti od nekoga novac da vas sluša — otkriva Milosavljević koji je nedavno sa svojom grupom objavi jubilarni dvadeseti album Mesto pored prozora. Iako mi ne odgovara atmosfera koja vlada kod nas, ne želim da prestanem da se borim iako mi je teško da stvorim materijalnu podršku za sve što zamislim. Iza mene je trideset pet godina rada i ljudi koji veruju u mene, a to je najbolja solucija da nastavim da radim iz ljubavi kao i do sad. Nekad pomislim da je neko napravio zaveru protiv naše države i oduzeo nam pravo na mišljenje i kulturu. Na poslednjem albumu prati me osećanje da nam nikada do sada nije bilo teže da snimamo jer smo u ovaj album uložili sve — završava Nenad. Prvi razlog su jako skromne kulturne potrebe ovog naroda. Kada na to dodamo neverovatnu snishodljivost ljudi kojima možete ama baš sve podvaliti, dobijate onu čudnu situaciju da ovaj narod veruje samo onima koji ga najmanje poštuju. Ponekad se osećam usamljeno, gotovo bez nade i želje da napišem još koju notu. Kako ste se onda odlučili da objavite novi album? Svaki CD koji smo objavili je bio isključivo zbog nas i naše ljubavi prema muzici, verujući da je Godo ipak došao, ili ako još uvek nije, sad će on... Ova zemlja je nas krala nemilice, tako da mi i nemamo finansijskih problema, jer para nema. Znam da su u nas, često, ti mali ljudi gledali kroz te svoje male svetove glasno pljujući sve što je iole vredno, verujući da će tako odbraniti sopstvenu glupost. Kako tumačite to što ste veoma lepo dočekani na svim nastupima širom bivše Jugoslavije? Ostavio nas je kolektivno gluve prema svim vrednostima oko nas, zaustavio mentalnu i duhovnu slobodu i to sve zato da bi jugo-tajkuni bili bezbrižno bogatiji, večno nedodirljivi u svojoj moći. Svi smo mi nekakvi siročići sa gorkim ukusom nacionalizma i ponosom u izumiranju, prevareni, ostavljeni u obavezi da budemo beskrajno poslušni i, normalno, gluplji od ostalih. Samo poneki zvuk probudi ljudsko dostojanstvo i taj trenutak biva odslikan kao retka biljka, za sve one sa dostojanstvom i željom da ostanu uspravni ljudi. Na jednom od nastupa pojavio se i vaš bivši član Dž. Roskam, koji je napustio bend početkom devedesetih. Sala je bila rasprodata nedelju dana pre koncerta. Negde pola sata pre početka koncerta pojavio se Dž. Silno sam se obradovao. Čoveče, skoro 20 godina je prošlo od poslednje svirke. Bio je kratko ošišan. Činilo mi se da je malo uplašen, ali nisam obraćao pažnju na to. Pitao sam ga za decu, za sve one naše zajedničke prijatelje... Ubrzo je koncert počeo. Odmah na početku, atmosfera je bila vrela, svi su uglas pevali, znali su sve pesme, na Džekovom licu se videlo iznenađenje. Negde pre kraja koncerta Džek se oslobodio i na moj poziv se popeo na binu. Obojica smo bili beskrajno srećni. Ceo album je neka vrsta moderne rok proze, pa smo zato smatrali da bi i dizajn slike trebalo da bude takav. U toj emisiji smo mi u nekom klubu sa prozorima koji lebde u vazduhu i čija mesta su rezervisana za sve nas, ma gde mi bili i ma šta mi osećali. Stanojević je odlično razumeo ideju benda i potpuno se indetifikovao sa dizajnom zvuka samog albuma.